БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА

ФЕДЕРАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

БОСАНСКО-ПОДРИЊСКИ КАНТОН ГОРАЖДЕ

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ

Број: 45 0 П 044158 24 Гж

Горажде, 08.02.2024. године

КАНТОНАЛНИ СУД У ГОРАЖДУ, у вијећу састављеном од судија Ђајић Тање, предсједнице вијећа, Бичо Едина и Бјеловић Милијане, чланова вијећа, у правној ствари тужитеља Х.А. из С., ул. ..., заступаног по пуномоћнику Алагић Дамиру, адвокату из Сарајева, против тужених Босанско-подрињског кантона Горажде, заступаног по Кантоналном правобранилаштву БПК-а Горажде, ул. 1. Славне вишеградске бригаде 2а, Града Горажде, заступаног по Градском правобранилаштву Града Горажда, ул. Маршала Тита 2 и ЈП Аутоцесте Ф БиХ д.о.о. Мостар, заступаног по законском заступнику директору В.Е., ул...., М., ради узнемиравања права власништва, вриједност спора 30.100,00 КМ, рјешавајући о жалби тужитеља изјављеној на пресуду Опћинског суда у Горажду број: 45 0 П 044158 22 П, од 27.11.2023. године, у сједници вијећа одржаној дана 08.02.2024. године, донио је

ПРЕСУДУ

Жалба тужитеља се одбија као неоснована, пресуда Опћинског суда у Горажду број: 45 0 П 044158 22 П, од 27.11.2023. године, се потврђује.

Одбијају се као неосновани захтјеви тужитеља и првотуженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Образложење

Првостепеном пресудом одбијен је тужитељ са тужбеним захтјевом (исправно одбијен је у цијелости тужбени захтјев тужитеља) којим је тражено да се утврди да је радњама тужених на изградњи моста на ријеци Дрини, у мјесту О. у Горажду, без претходно обезбијеђене саобраћајне везе између моста и магистралног пута Фоча – Горажде, проузроковано узнемиравање права власништва тужитеља на некретнинама означеним као к.ч. 5493 Пашњак 3. класе (Демировина) у површини од 605 м² и к.ч. 5494 Остало неплодно земљиште (Демировина) у површини од 150 м², на начин да је тужитељу онемогућено кориштење властитих парцела јер се истима свакодневно саобраћа возилима која прелазе преко моста, те потом прелазе преко парцела тужитеља како би дошли до магистралног пута, односно парцеле тужитеља свакодневно користе као једину саобраћајну повезницу и то без сагласности тужитеља, те да се наложи туженима да престану са узнемиравањем те да се убудуће уздржи од било којег облика узнемиравања права власништва тужитеља и да му  накнаде трошкове поступка, све у року од 30 дана под пријетњом извршења. Ставом другим изреке утврђено је да је тужба тужитеља од 28.03.2022. године повучена у односу на трећетуженог ЈП Аутоцесте Ф БИХ, док је ставом трећим изреке обавезан тужитеља да првотуженом исплати трошкове парничног поступка у износу од 3.240,00 КМ.

Тужитељ је путем пуномоћника благовремено изјавио жалбу на првостепену пресуду коју побија због повреде одредаба парничног поступка и погрешне примјене материјалног права, предлажући да другостепени суд жалбу уважи, првостепену пресуду преиначи у побијаном дијелу на начин да у цијелости усвоји тужбени захтјев тужиоца и обавеже тужене да му надокнаде трошкове поступка или да укине првостепену пресуду и предмет врати на поновни поступак првостепеном суду.

У жалби истиче да је првостепени суд приликом доношења пресуде повриједио одредбе из члана 209. тачка 8. Закона о парничном поступку, при чему је само наведен садржај наведене одредбе без навођења на који начин је конкретно иста и повријеђена. Износи садржај навода из тужбе и оцјену појединачних доказа који су проведени пред првостепеним судом истичући да је приликом изградње моста на ријеци Дрини кориштена парцела тужиоца број 5493 и 5494, а које су кориштене као прилазни пут још за вријеме постојања висећег моста  који је срушен у току рата. Наводи да се тужитељ више пута безуспјешно обраћао туженима са приједлогом да се вансудским путем ријеше имовинско-правни односи за наведене парцеле, те да је тражио доставу информација на који начин је просторним планом регулисан прикључак моста на магистралну цесту. Истиче да је указивао на ненадлежност тужених за доношење одобрења за грађење, налазећи да је за исто надлежна Федерација БиХ, при чему је тражио од тужених да се покрене поступак укидања издатих дозвола. Истиче да су наводи тужених да се не може утврдити којим радњама су тужени узнемиравали тужитеља у кориштењу права власништва некретнина у супротности са проведеним доказима из којих произлази да су тужени издали сагласност за градњу, односно били инвеститори и градили објекат, чиме су извршили узнемиравање тужитеља у праву власништва предметних некретнина. Истиче да је неоснован приговор друготуженог о протеку рока за заштиту сметње посједа, односно да су неосновани приговори недостатка пасивне легитимације, позивајући се на одредбе из члана 49. Закона о власничко-правним односима и члана 86. Закона о стварним правима. Истиче да су вршењем радње превоза камиона и материјала за изградњу моста на ријеци Дрини тужени својим радњама одузели и узнемиравали у посједу и отежавали вршење фактичке власти тужитеља на некретнини, то је исти овлаштен да тражи успоставу стања које је постојало прије узнемиравања или престанак радњи којима се врши узнемиравање. Сматра да је терет доказивања да имају право да предузимају радњу пролаза спорним путем на страни тужених.

Првотужени је путем законског заступника доставио одговор на жалбу у којем у цијелости оспорава као неосноване наводе жалбе, уз приједлог да овај суд у цијелости одбије жалбу тужитеља и потврди првостепену пресуду.

У одговору на жалбу истиче да су наводи жалбе остали на нивоу окончања главне расправе, те да се у истој не износе приговори које би се могли испитати у погледу жалбе, односно да се исти своде на оцјену доказа коју је извршио првостепени суд. Истиче да је тужитељ у првостепеном поступку пропустио провести доказе којима доказује чињенице везане на настанак узнемиравања права власништва јер није извршио идентификацију некретнине на којој је настало узнемиравање, односно није доказао постојање прилазног пута, у којој мјери исти заузима његову некретнину, нити је доказао постојање радњи којима га је тужени узнемиравао у кориштењу некретнине.

Друготужени није доставио одговор на жалбу.

Пошто је испитао побијану пресуду у границама жалбених разлога и по службеној дужности у смислу члана 221. Закона о парничном поступку (Службене новине Федерације БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) другостепени суд је закључио слиједеће:

Жалба  није  основана.

Предмет овог спора је тужбени захтјев да се утврди да су тужени узнемирили тужитеља у кориштењу права власништва на некретнини, те да им се наложи да престану са било каквим узнемиравањем права власништва тужитеља на предметним некретнинама, уз обавезу накнаде трошкова поступка.

Првостепени суд је након проведеног поступка нашао неспорним да је тужитељ власник некретнина означених као к.ч. 5493, пашњак 3. класе, Демировина, површине 605 м2 и к.ч. 5494, остало неплодно земљиште, Демировина, површине 150 м2, уписаних у ЗК улошку број 299, КО .... Суд је нашао спорним да ли су тужени узнемиравали тужитеља у његовом праву власништва. Суд је одбио приговор друготуженог о неблаговремености тужбе, налазећи да право власника на подношење тужбе за поврат ствари од особе која је у њеном посједу и узнемиравање права власништва не застаријевају, а на основу одредаба из члана 126. Закона о стварним правима.

Суд је из проведених доказа утврдио да је друготужени 2006. године издао урбанистичку сагласност првотуженом као инвеститору, а за изградњу моста на ријеци Дрини у насељу О. на парцелама број: 5500/2, 6071 и 5500/1, КО ... и 4775, 4778 и 4779, КО ..., а накнадно и одобрење за грађење и рјешење о употреби моста од 17.07.2007. године, при чему код изградње моста није била донешена просторно-планска документација за предметно подручје, да је тренутно на снази Просторни план БПК Горажде којим није детаљно разрађен начин прикључка моста на магистралну цесту. Суд је утврдио да се тужитељ обраћао са захтјевом друготуженом да отклони недостатке који се односе на његову ненадлежност за издавање наведених дозвола, као и да је тужени обавијестио тужитеља да достави доказе о постојању правног основа за поништење или укидање издатих одобрења, позивајући се на одредбе из члана 260. Закона о управном поступку. Неспорно је да је правоснажном пресудом Опћинског суда у Горажду број: 45 0 П 008893 08 П, од 18.05.2009. године, одбијен тужбени захтјев тужитеља за накнаду штете настале на предметним парцелама, а који је био усмјерен против првотуженог и Хидроградње д.д. Сарајево. Суд је нашао да је предметни мост укњижен као власништво Федерације БиХ, односно да се налази на ријеци Дрини која је јавно водно добро, а који користе становници насеља О. за пјешачки прелаз и прелаз моторним возила на десну обалу ријеке Дрине, док су парцеле које су у ЗУ улошку број 52, КО ..., означене као прилазни пут и некатегорисани пут уписане као власништво Града Горажде.

Суд је нашао да тужбени захтјев тужитеља није основан, примјеном одредаба из члана 132. Закона о стварним правима, обзиром да из проведених доказа не произлази да су тужени било каквим радњама извршили чин узнемиравања права власништва на означеним некретнинама тужитеља, обзиром да сматра да чињеница да није обезбијеђена саобраћајна веза између моста и магистралног пута Фоча – Горажде не представља радњу узнемиравања права власништва тужитеља. Надаље, суд је става да чињеница да је друготужени издао урбанистичку сагласност, грађевинску дозволу и употребну дозволу које се односе на друге парцеле, а не предметне парцеле тужитеља, не представља узнемиравање права власништва јер се ради о издавању аката у оквиру законских овлаштења друготуженог, а чију законитост није цијенио. Истиче да су тужени у поступку истицали да нису подузимали било какве радње којима би се узнемиравало право власништва на некретнинама тужитеља, при чему је закључио да тужитељ тужбом и није прецизирао у чему се састоји обустава понашања узнемиравања права власништва, односно на који начин би се извршила успостава ранијег стања, при чему није јасно како би се извршила успостава ранијег стања, обзиром да тужитељ износи да парцелу користе грађани за прелазак преко моста као јавни пут. Стога је суд утврдио да је основан приговор тужених о недостатку пасивне легитимације, обзиром да није доказано да су на било који начин узнемиравали право власништва тужитељ на предметним некретнинама. Суд је о трошковима поступка одлучио на основу одредаба из члана 386., 387. и 396. ЗПП-а.

Одредбама из члана 132. Закона о стварним правима прописано је да ако трећа особа протуправно узнемирава власника или претпостављеног власника на други начин, а не одузимањем ствари, он има право да тужбом захтијева да то узнемиравање престане. Власник мора доказати да је ствар његово власништво, а претпостављени власник чињенице на основу којих се претпоставља његово власништво као и да га друга особа узнемирава у извршавању његових овлаштења у погледу ствари. Уколико тужени тврди да има право предузимати радње којима се узнемирава власник, дужан је то доказати.

На темељу предњег утврђења првостепени суд је правилно примијенио материјално право и то одредбе из члана 132. Закона о стварним правима (Службене новине Ф БиХ, број: 66/13 и 100/13), када је одбио тужбени захтјев као неоснован, правилно закључујући да тужилац није доказао сам чин узнемиравања власништва.

Жалбени разлози повреде одредаба парничног поступка нису остварени, обзиром да према стању у спису ни у поступку код првостепеног суда који је претходио доношењу побијане пресуде, као ни у самој пресуди није било и нема недостатака из члана 209. став 2. тачка 2), 3), 8), 9), 12) и 13) Закона о парничном поступку, а на које недостатке другостепени суд пази по службеној дужности, сагласно одредби из члана 221. Закона о парничном поступку, значи да жалбени разлог повреде одредаба парничног поступка није остварен. У образложењу пресуде дати су потпуни разлози о одлучним чињеницама из којих је видљиво зашто је тужбени захтјев тужитеља одбијен. Првостепени суд је навео којим се разлозима руководио, односно које чињенице и околности је узео у обзир приликом одлучивања о тужбеном захтјеву. При томе је све проведене доказе цијенио на начин прописан одредбом члана 8. Закона о парничном поступку, а што произлази из анализе проведених доказа, јер дати разлози имају своју чињеничну и правну основу у проведеним доказима и стању предметног списа.

Неоснован је приговор тужитеља да је пресуда донесена уз повреду одредбе из члана 209. тачка 8. ЗПП-а при чему није ни навео на који начин је првостепени суд исту повриједио. Наиме, тужитељ није навео на кога се конкретна одредба односи, при чему је првотуженог и друготуженог означио у тужби коју је поднио суду. Тужене је у току поступка заступало надлежно правобранилаштво које је законом овлаштено за заступање истих, при чему су на рочиштима били присутни Замјеник кантоналног правобраниоца, односно Градски правобранилац, а што произлази из записника о проведеним рочиштима. Поред овога, надлежност за доношење управних рјешења којима је издата урбанистичка сагласност, одобрење за грађење и употребна дозвола није била предмет тужбе, док Федерација БиХ и није означена као тужена у овом поступку, због чега суд и није имао потребе да исту позива у току поступка, нити је био дужан да утврђује ко је био надлежан за доношење предметних одлука, обзиром да се ради о предмету узнемиравања власништва у којем се одлучује искључиво о постојању узнемиравања и налаже престанак утврђеног узнемиравања, док тужитељ евентуални захтјев за утврђивање законитости донесених рјешења може истицати у посебној тужби.

Надаље, из првостепеног поступка произилази да је тужитељ тражио заштиту од узнемиравања на парцели број 5493 Пашњак 3. класе (Демировина) у површини од 605 м² и к.ч. 5494 Остало неплодно земљиште (Демировина) у површини од 150 м², при чему из ЗК улошка број 299, КО ..., произилази да је тужитељ уписан као власник некретнине у дијелу 1/1. Одредбама из члана 123. Закона о парничном поступку (Службене новине Ф БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15) прописано је да је свака страна дужна доказати чињенице на којима заснива свој захтјев. У доказном поступку није проведен поступак идентификације парцела, нити је проведен увиђај на лицу мјеста чиме није ни утврђено гдје се налази пролаз према мосту на ријеци Дрини за који тужитељ тврди да је направљен кроз његову парцелу, а који се свакодневно користи као прилазни пут мосту од стране становништва насеља О. 

Стога тужитељ и није доказао да је уопште дошло до узнемиравања права власништва на његовим некретнинама на начин како је то описано у тужбеном захтјеву, обзиром да су тужени приговорили на постојање узнемиравања, при чему је тужитељ пропустио доказати да се његова парцела управо користи као прилазни пут до моста који је изградио првотужени као инвеститор, а на основу одобрења која је издао друготужени. Стога је сам чин узнемиравања остао недоказан, при чему чињеница да наведена парцела користи као прилазни пут указује на постојање одузимања ствари за потребе јавног интереса, односно да је извршена фактичка експропријација земљишта за јавне потребе, обзиром да тужитељ не би ни могао користити некретнину ако се иста већ користи као јавни пут. Из наведеног произлази да се на конкретан правни однос и не може примијенити одредба из члана 132. став 1. Закона о стварним правима јер тужилац не би имао право на заштиту по основу узнемиравања обзиром да се његова парцела користи као јавни пут, односно да је дошло до одузимања ствари, због чега би имао овлаштење да тражи накнаду за фактичку експропријацију некретнине. Стога се не би могао провести ни дио тужбеног захтјева којим се тражи да тужени престану са узнемиравањем, те да се убудуће уздрже од било којег облика узнемиравања права власништва тужитеља, обзиром да би исти био противан јавном интересу.

Одлука о трошковима жалбеног поступка донесена је на основу члана 386. став 2., 387. и 397. став 2. ЗПП-а, при чему је овај суд је узео у обзир само трошкове који су били потребни за вођење парнице. Стога је суд одбио захтјев тужитеља за накнаду трошкова састава жалбе обзиром да са истом није успио, док је одбио захтјев првотуженог за накнаду трошкова састава одговора на жалбу обзиром да исти није био неопходан за вођење поступка.

На темељу изнесеног, овај суд закључује да жалбени разлози због којих се побија првостепена пресуда нису остварени, па како нису остварени ни разлози на које другостепени суд пази по службеној дужности, према одредби из члана 221. Закона о парничном поступку (Службене новине Федерације БиХ, број: 53/03, 73/05, 19/06 и 98/15), то је ваљало жалбу одбити и пресуду првостепеног суда потврдити, примјеном одредбе из члана 226. наведеног Закона.

                                                                                               Предсједница вијећа

                                                                                                       Ђајић Тања